Sea DUT 53km

Dalmacija Ultra Trail Sea Dut 53km Prvenstvo Hrvatske:

Moram održat obećanje,neće bit nekkakav dramatičan i dug tekst,na kraju krajeva ni moj rezultat to ne zaslužuje!

Udruga Dalmacija Trails je ove godine dobila čast organizirati Prvenstvo Hrvatske u trail trčanju i ujedno kvalifikacijsku utrku za Svjetsko prvenstvo u trail trčanju..ja ću se većinom u ovom tekstu koncentrirat na tu utrku,iako imam osjećaj da bi više moga napisat o onoj na 100km iako nisam na njoj sudjelova,ali sam zato cilu noć dežura uz mobitel i pratio dvi legende Šilu(Jadrijević) i Njanjeta(Jurić).

Već dosta prije utrke sam zna šta me čeka i zna sam da to nije moj đir,ali jednostavno u glavi su mi takvi bili planovi,zna sam da će me Velebit i Satarluk satrat i zato nisam tio riskirat na DUT-u sa dužim kategorijama,odlučio sam se prijavit na 53km. Na kraju krajeva Prvenstvo Hrvatske…nije to mala stvar! 😀

Tjedan-dva prije utrke na Facebook-u se razvila interesantna rasprava vezano baš za dotičnu kategoriju,od toga ko je favorit utrke,do profila sam utrke!Iskreno,ja sam tu zadnji koji mogu nešto reć,na kraju krajeva ljudi koji to organiziraju puno su puno iskusniji,zreliji i pametniji od mene..ali ja nebi bio ja da ne napišem sve šta mi je na ovo malo pameti i u glavi,onako iskreno kako ja mislim.

Ovako,znam da je to sad neki đir postao,raditi te ultre što lakše i što brže sve u cilju obaranja nekih rekorda i doslovno amerikanizacije trail utrka. Kvalifikacijska utrka za svjetsko prvenstvo koje će se održat 08.06.2019. u Miranda do Corvo u Portugalu po meni nikako nebi tribala biti ovakog tipa,jer iskreno ovakav tip utrke pogoduje samo i doslovno cestovnim trkačima. Sea DUT je ove godine doslovno bio 70% makadamske široke ceste,20% single track(perfektni trailovi kakvima Dalmacija obiluje) i 10% asfalt.

Sad kad pogledamo malo izgleda da iz godine u godinu nekima ništa ne dolazi do glave,i na kraju krajeva uvik ka i u svemu prevagnu ti sitni interesi. Svaka čast cestovnim trkačima,maratoncima i ultramaratoncima,ali iskreno,a to će i Portugal pokazati,nemaju šta radit na ovako tehničkim stazama kakva ih čeka u Portugalu. I onda dođemo do toga da pravi trail trkači,ljudi koji godinama peglaju Grebbening,Kozjak,Škraping,Velebit skupljaju kilometre i kilometre po pravim trail terenima ostanu kući,zato šta je netko ubio 35km makadama 20 minuta brže od njih! Ja se samo nadam da će se nakon Svjetskog nešto prominit,nije da će moj rezultat biti bolji,ali bilo bi mi draže da trail ostane trail i da ipak to bude jedna prava tehnička staza,jer u Hrvatskoj nije problem to napravit,i tek onda bi imali prave predstavnike ne Svjetskom Trail Prvenstvu!

Vezano za Facebook…Josip Stipćević me najviše i potaka na ovakav tekst, njegov komentar da nije bitno koja je utrka kvalifikacijska nego da su bitne pripreme iza utrke mi je u krajnju ruku smišna. Nema tog cestovnog trkača koji se može pripremit za Portugal u tri miseca. Na kraju krajeva to će se i vidit…jer ako se ne varam, od tri prvoplasirana na Sea Dut dvojica su izraziti cestovni trkači,tako da s nestrpljenjem očekivam Portugal.

Sad malo o meni… 😀

Ukratko…FIJASKO! Nada sam se i priželjkiva vrime od 7 sati do 7 sati i 30 minuta,s obzirom da mi je za prvih 50km Velebita tribalo malo više od 8 sati,a na Velebitu sam se ipak malo čuvao,zacrtani rezultat mi se nije činio toliko nerealan.

Uglavnom jedino lipo od cile utrke su mi bile prijave,start,cilj,piva u Brelima i piva u Lokvi Rogoznica…drugo sve osim par fantastičnih pogleda je za totalni zaborav.

Na start utrke smo ja i moj Radan krenili lagano,opušteno ka da nam je 500-ta utrka,opremljeni,napijeni,najideni,lagani…

Start kaotičan ka i svaki s preko 300 natjecatelja,lagano se vučemo uzbrdo kroz Makarsku,sprinteri su već dvi minute isprid nas smrtnika,staza lagano vijuga makadamskim putem prema Makar-u,malo trčem,malo više šetam,nije mi cilj ubit se u prvih 10km,bit će za to vrimena!

44506909_2128392133859907_2389735364160913408_o
Nakon prve kontrolne..najlipši dio utrke!

Ka i uvik,ja ko ja tobože ne primjećujem da je temperatura vrhunskih 26-27 stupnjeva pa tako na prvoj kontrolnoj lagano prolazim dalje bez ikakve okrepe,računam … ma ni kod kuće kad trčem 20-tak km ne nosim vodu,šta će mi i sad. Normalno nakon dva kilometra nemam više ni kapi u svojim bočicama,isotonik mi ne leži nikako,gel nemogu ni u ruku uzet,a kamoli ga progucat. Guzlam se nekako do Bast-a,čak sam i dobar,trčem iako na svim slikama na kojima me je uvatilo odan ko krava…

E sad,na Bast-u sam se dobro napojio,mineralna,Cola,sve zdravo i lipo dok ne počneš trčat 😀

Uglavnom tu počinje mučenje sve do zadnjeg spusta prema Brelima,oživio,spustio se u Brela i uletio pod špinu na tuširanje, ekipa iz Cetina Adventure moji najdraži ljudi i vjerni pratitelji,Ankica,Ivica,Boris i Maja su na pomoći…stiže i ladna piva..panceta,sir..netribam ni trčat više pravo mi lipo!

Napokon san odlučio taj za mene prokleti dio od Brela do Piska istrčat…prijašnje dvi 100k utrke tu sam bio gotov za odustat.

Nakon prvih 2km trčanja skužio sam da jednostavno nije bitno jesam li na 100km ili 50km ja ovu dionicu nemogu istrčat,jednostavno nisam toliko psihički stabilan da to odradim onako kako triba..opet lagana šetnjica do Piska,gledam devastiranu Vruju i umirem. U Pisku sam napokon prekrižio sve planove,sva vrimena i sve želje,sidim na zidiću i samo čekam neku poznatu facu,nekoga da se mogu malo zabavit do kraja. Tu nailazi Njanje..umoran,vidim mu na licu točno onaj izraz ka i u mene na obe moje 100km utrke,toliko si blizu cilja,a snage ponestaje. Lagano se pregrupiramo,dolazi i Boris bacamo dogovor da ćemo do kraja izgurat skupa,triba samo završit iako se sad čak i osjećam malo bolje…spreman za odradit taj kraj kako triba,ali u glavi mi je film da jednostavno nema smisla…8 ,8 i po sati,9 ili 10 sad mi je totalno isto.

Šetamo sve uzbrdice,nizbrdo trčkaramo..dobro nam,pričamo pizdarije,pola Lokve Rogoznice nam se javlja,šta će ljudi..koliko puta smo im kraj kuće protrčali znaju nas bolje nego susjede.

Na zadnjoj kontrolnoj u Lokvi,standardno tulum..panceta,piva…toliko pažnje nema ni vožač Formule 1 u pit-stop,dok san ja tu malo gušta i ćakula…Njanje mi je zamaglio..toliko o tome idemo skupa do cilja! Dolazi Dane,kaže da mu je Njanje reka da me nemože čekat,da sam prežestok na pivi! 😀

Bacam se na trčanje,čak respektabilnih 6:40 i manje po kilometru,stižem i Njanjeta i dalje krećemo skupa,sve po starom…osim juriša pred kraj..trčemo do cilja ka da se borimo za prvo misto,stižemo ljude ko da je početak utrke. Jednostavno onaj silazak prema Omišu,kad vidiš svitla pozornice,razglas ti doslovno diže adrenalin u nebo šteta je ne dat taj svoj maximum makar tih zadnjih kilometar dva.

U cilju opet doček,cili klub je tu,lipo je dobit tu medalju..makar u sebi znam da sam debelo podbacio,ne radi drugih i njihovih očekivanja nego radi sebe…znam da mogu bolje i brže,ali sad neću imat šansu do dogodine.

Kupanje je isto spas…uć u more nakon utrke je prava likarija,jedino se ulazak u Cetinu može mirit s tim.

Sad evo već nekih 250km utrka i nekih 600-700km treninga u jednoj te istoj opremi,sljedeći tekst će definitivno bit recenzija opreme,prve na redu moraju bit Salomon Twinskin kompresivne kratke gaće i Bauerfiend kompresivne čarape,nešto ovako kvalitetno i dobro nisam odavno ima čast koristit! Više o svemu ćemo sljedeći put…do tad,uživajte u ovim zimskim pauzama od utrka izađite iz zime spremni i neozljeđeni i vidimo se na DTL utrkama! Nemojte šta zamirit…ionako ovo ne čita puno ljudi! 😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s