Mitskih Velebit 100 Milja

Moram se odužit…ovakva utrka to zaslužuje!!

Početak priprema:

Da vam olakšam odmah..od negdi četvrtog miseca počele su moje pripreme za Velebit,to je bio cilj za ovu godinu,i toliko sam zaludio s tim da sam posta malo i dosadan..Velebit ovo,Velebit ono..pa 100 milja ..pa kako ću,šta ću,posta sam dosadan svima u gradu toliko da kad je sve došlo u kraj i kad je tribalo uplatit stratninu,od sramote nisam moga odustat…a moram bit iskren vrtilo mi se po glavi to!Zašto?

Pa ovako…100 milja Velebita je samo po sebi zastrašujuće i za iskusne face iz kluba 100 milja,a kamoli za mene koji je do sad u dvi godine odradio jednu utrku od 110km i jednu od 100km. Znači za prvu 100-majlericu ja ko ludonja udrio na Velebit.

E sad s obzirom kako su mi krenule pripreme,s obzirom na prvi DNF u životu(Jesenice Trek),s obzirom da mi je uvik bilo draže zaigrat na balota i popit litru i litru nego trčat(a sezona turnira počela 😀 )možete zamislit da je ta ideja  za odustat imala i te kako dobro pokriće,jer doć na start je najlakše,a poznajući sebe i pod cijenu da sjebem zdravlje ja ću pokušat završit…znači,došlo vrime da zdrav razum odluči,i normalno kod mene je u manjini!

Pa da ne ispadne da ja uvik nesto kompliciram…stavit cu par slikica sa Strave,tu možete najbolje vidit jesu li to normalne pripreme za Velebit ili sam još jedanput sjeba tilo svojom ludom glavom!Slobodno mi možete to iskomentirat…neću se ljutit! 😀

Četvrti misec
Ovo je malo za polumaraton pripreme,a kamoli 100 milja!
Peti misec
Ni sam neznam odakle ovoliko km!
Šesti misec
Standardno…
Sedmi misec
Nevalja odstupat od prosjeka..
Osmi misec
Možete slobodno skinit 100km i 4km visinse..to je odrađeno do ponoć na utrci!

 

Znači uložio sam maximalne napore da dođem na Velebit odmoran! 😀

Ali …ipak je tu bilo fenomenalnih treninga,od Kamešnice sa Šilom i Bibijem,do noćnih po Omiškoj dinari s Rinom i Želom,pa Dinare s Jakov Dabov i na kraju Velebit s Toni Torbarina i Andrija Vanjak.

Čovik jednostavno mora ostat zadivljen s ovim lipotama oko nas…i onda se netko čudi kad se zaletim do Dinare/Kamešnice/Svilaje… imamo raj oko sebe,samo malo aktivnosti triba! I svi ti treninzi su bili savršeni..do zadnjeg prid Velebit.

Uspio sam nekako nagovorit Andriju i Tonia da odradimo trening na Velebitu,mislim više sam triba sam sebe nagovarat nego njih …

Krećem rano ujutro,u 4:30..probudim se obavim šta tribam..i uzmem sa stola jednu nektarinu za put i to je to! Do starigrada je smažem,plus jos jedan kiflić i spreman za Sveto Brdo. U kanjonu Paklenice me čekaju Andrija i Toni,spremamo se i krećemo…moj prvi susret sa Velebitom u životu,malo prehrabro kad skužim da je utrka za 15 dana!

Kanjon me oduševljava,nemogu se nagledat lipote oko sebe,stajemo na par mista napunit vodu,i šibamo…tempo je isto kvalitetno dobar,Toni mi puše za vratom,nesmin se sad osramotit! Stižemo do Ivinih vodica,Toni i Andrija kažu da nam je vrime dolaska brzo i to dobro brzo…odma sam nekako veseliji. Pijemo vodu iz bunara..i isti tren se sve minja.

Želudac više ne radi kako triba,sve se u menu bućka..nikakav sam..čim smo krenili prema grebenu za Sveto brdo vidim na sebi da to nije to,već polako izbija i ladan znoj iz mene! Blizu zadnjeg uspona stajem i pokušavam izbacit iz sebe to šta mi smeta,ali neznam šta mi je gore…to šta ništa ne izlazi iz mene ili to šta jednostavno više nemogu pratit njih dvojicu! Nakon pet minuta mučenja..krećem na zadnji uspon…čak sam ga nekako i izgura,a gori pakao..dobro,nemože se baš puno ljudi pohvalit da je povraćalo na vrhu Svetog Brda!

Rješio sam i to…al ostaje problem što nemogu ništa ubacit nazad u sebe!

Spust postaje mučenje,20-30 minuta funkcioniram i idem ko metak..iza toga stajem iza najbližeg stabla i povraćam..Toni mi je odmaglio samo da me ne gleda,a Andrija se muči gledajući me!

Dobro izmučen uspijem se spustit do auta,bižimo direkt u Starigrad na marendu..ali od mene ništa..pijem malo mineralne i na plažu pod ladan tuš i malo u more. Nakon cjelodnevnog mučenja vozim sam kući i mislim se jel meni to stvarno triba,šta ako se ovako sjebem na pola Velebita,ko će me izvuć,ko će doć po mene. Lipa tema za držat je u glavi do utrke!

 

Dani prije utrke:

Ništa mi zamornije nema od razmišljanja jesam li nešto zaboravio,oće li mi nešto falit…gledam profil utrke dan za danom,kombiniram taktiku,kombiniram šta jist šta pit,koju ću opremu nosit,kad ću bit na kojoj kontroli.  Baš me sve to zamara..jer znam da čim starta utrka svi ti moji planovi padaju u vodu…gelovi ostaju neiskorišteni,čokoladice zatvorene,neki isotonici se smucaju po torbi,a ja ih nemam snage niti pomišat s vodom!

Uglavnom…Šile mi se do zadnjeg dana mislio oće li trčat ili ne,problemi s ramenom,nespremnost,obaveze.. nije ni njemu lako. Ali ipak u sridu navečer mi javlja da ide! Nekako mi je lakše,iako znam da nema šanse da odradimo utrku skupa,ako je odradimo…100 milja je predugo,problema se može dogodit miljon..jednostavno 100 milja je utrka stvorena da je prođeš sam sa svojom glavom i svojim unutarnjim demonima!

Ja,Šile,Boris i Gema imamo zakazan polazak za četvrtak 3 sata popodne,kupim ih jednog po jednog i lagano gledam kako nam se smanjuje stambeni prostor u autu 😀 ..nakon što smo još u Dugopolju skupili Nenada Keča..nemože više stat ni iglica u auto!

Polako šibamo prema Starigradu i raspravljamo sve detalje utrke. Uglavnom se sve svodi na to da jednostavno nismo spremni na ono što će nam Velebit ponudit. Dolazimo na Maslenički most..gledamo u daljini taj Velebit i već sad znamo da smo najebali. Znaš ono,gledaš neki vrh,pa ko ludi čeh kažeš …ma to ja popenjem za čas,a nisi ni svjestan da do tog vrha ima još pet vrhova koji će te lagano ali sigurno ubit u pojam i fizički i psihički. E pa Velebit ti uopće neda da pomisliš na to…jer čim ga ugledaš znaš na čemu si!

20180830_182150

Uglavnom…prijave smo odradili,a kako smo 10 dana prije odlučili da ćemo prenoćit u Senju da bar odmorni startamo,a i nekako mi logičnije večer prije vozit i naspavat se nego sutra tri sata provest u autobusu i doć ko berlav na start krećemo odmah za Senj.

Jedini problem nam je kako vratit auto iz Senja u Starigrad,Šile nam je bio opcija,ali se zadnji tren odlučio trčat. Ali neš ti auta…Velebit je bitan.

Uglavnom stižemo u Senj,nalazimo apartman i dogovaramo se s gazdaricom postoji li mogućnost da nađe nekoga ko ima volje sutra vratit auto do Starigrada…uglavnom komedija..žena misli na Starigrad kod Senja,a mi na Paklenicu. Nismo na istoj valnoj dužini! 😀

Ništa od toga…Za prijevoz ćemo morat pričekat Petru Lulić..spasiteljica.

Dok smo čekali,malo s gazdama pričamo..ljudi nas malo čudno gledaju,ono četri lika iznajmili apartman s dva kreveta na jednu noć…a došli s 4-5 torba prtljage,mislim da su čak i malo vagali oće li nas pustit u apartman ili ne! Ali opet tu dolazi na stvar Sinjska ludost i snalažljivost.

Gazdarica: Momci samo jednu noć ste tu..

Mi:Tako je ..imamo sutra utrku i onda idemo nazad u Starigrad.

Gazdarica:Pa kakvu utrku,mi neznamo da ima išta u Senju sutra.

Mi: Ima ima …Starta s rive tu ujutro u 10.

Gazdarica:A kakva je to utrka,zato kad ne završite sami ne odete autom u Starigrad.

Mi: Pa zato što trčemo iz Senja u Starigrad Paklenicu priko Velebita!

Gazdarica: Vadi mobitel..zove sina..Slušaj imaju sa mnom 4 momka,trču iz Senja u Starigrad 160 km…Muk…. odjedanput plač od smija…gleda nas opet,pa gleda u nebo..ništa joj nije jasno!

Uglavnom…preporučila nam dobar restoran..kaže bar se najidite dok vas HGSS bude tražio da ne umrete od gladi!

20180830_221537
Ostalo mesaaaaaa 😦 Ponili smo gazdarici za pasa!

Na večeri nam se pridružuje Petra,daje nam zadnje savjete doslovno s nekim od tih nam i glavu spašava..bar meni,općenito njena podrška kroz cijelu utrku je nešto za poželit…vječno sam joj zahvalan na tome!

Spašava nas i za auto…jedini smo natjecatelji koji su sudjelovali večer prije na Šimunovom brifingu prije utrke …namjenjenom za volontere,a tako smo i izgledali s pivom u ruci!

Sve smo rješili…možemo mirno spavat!

 

Dan utrke i utrka:

Škura bura u Senju cilu noć radi dar-mar..ni ujutro se ne stišava,kiša pada..sve je spremno za kišni start!

41045773_319298338632904_2526618282576838656_o
Elitna dalmatinska postrojba! 😀 Dobro jedan je elitni..mi ostali onako!

Skupili smo se na startu…pijemo kavu i nestrpljivo čekamo start…zadnjih par informacija,pozdrav s poznatim licima..i uvjek isto,taj start krene ka da idemo na 5km utrku,a ne na 159km!

Ali opametio sam se…kalajem…i polako prema Oltarima. Lipo je oblačno,ali vidim da neće potrajat…i polako ali sigurno sunce izlazi,a mene sparina i sunce ubijaju.

Već na 10-tom kilometru sam bez vode,litru vode sam stuka…guram dalje,do Oltara moram doć. Na Oltarima nadopuna,malo Cole,malo vode..odmor minutu dvi,mažem se kremom i ja i Šile krećemo dalje,iza nas malo i Boris i Gema.

IMG-20180831-WA0000
Cidim se ka pršut kad udre južina!

Za sad je sve više nego dobro..osim te vrućine,jednostavno me ubija!

KT.2 Zavižan…neznam zašto…ali meni toliko znači kad vidim da ima vode u izobilju da je to čudo jedno,odalzim u WC..doslovno se tuširam nad levandinom..uživam u svakoj kapi.Dolazi u međuvremenu i Šile,časti jednom Velebitskom. I tu polako upadamo u naš ritam…kontrolna za kontrolnom..

Prvi put u životu ulazim na Premužićevu stazu,prije toga telefonski poziv ženi da je sve ok…ko zna kad će me opet čut!

Iskreno…ta Premužićeva staza je raj! Tih sljedećih 50-60 kilometara ja nisam razmišljao ni o kontrolnim točkama ni o vodi,ni di sam ni kako sam…samo sam trča i uživa…

Za primjer,od Zavižana do Rossia smo imali 6km,na svakoj drugoj utrci da dođem do kontrolne točke i da mi volonter,u ovom slučaju renđer kaže da nema vode,ja bi se odma okrenio i odusta…na Velebitu..e pa nije me taklo ni najmanje..za 7km smo na Alanu..tamo će bit vode sigurno!

I polako ali sigurno..kruzing do Alana,čak sam malo i doda gasa iako sam odma odlučio da ću na Alanu čekat Šilu.

40418486_10215566479251733_8287086552354390016_n
Švedski stol… 😀

Petra čeka s pivom,Toni Torbarina je dočeka brata,vadimo iz torbe pancetu,pršut,red bull,pive i dok ja lagano marendajem eto Šile,i nedugo za njim i Borisa i Geme…drže se fantastično s obzirom da im je ovo rekord,44km nisu nikad odradili iz komada.

Dok ja u miru papim…Šile ni više ni manje nego lagano skine patike,čarape i opere noge..ništa mi nije jasno,pitam ga zašto..nezna ni on! Uglavnom presvlači ko šta može i ima i pakiranje prema Škorpovcu,sad imamo komad od dobrih 20km bez igdi ikoga!

Ja i Šile krećemo lagano,ali već nakon par kilometara Šilu počnu mučit tabani i žuljevi…jednostavno voda i nove čarape su napravile svoje.

Na par mista zastajemo i uživamo u zalasku sunca,ima se i vrimena za Facebook live,iako netko misli da je to neko sad preseravanje i da sam dosadan..niste ni svjesni koliko znači samo jedna dobra rič u tom videu,samo trun podrške,zato sam i najviše zahvalan svima kojima je bilo drago pratit mene i ovu moju sodomu i gomoru.

 

U tom svom procesu izgubio sam Šilu,muči se i nemože me pratit…a ja odlučujem krenuti dalje,pa ako treba pričekat ga na sljedećoj okrepi. Noć polako dolazi,gledam na sat,već sam na 60-tom kilometru,a na 63km je Škorpovac ,neda mi se sad stajat i vadit čeonku,polako kroz noć grabim..čak i prestižem jednog natjecatelja kojem nije nikako jasno kako sam ga uspio sustić i prestić bez lampe,ali eto…računam još 3km i gotovo. Tu …znači na 63 kilometru kužim da mi je sat uspio negdi zagubit par kilometara,noć je sve veća i napokon odustajem od korištenja mobitela za osvjetlit put i stavljam čeonku. Nakon kilometar nailazim na prve beštije,doduše domaće i dobre…ali nije svejedno kad ti krava od 400-500 kg stoji na sred staze! 😀

Na Škorpovcu sam se i najkraće zadržao,sat pokaziva 67km iako bi tribalo bit 63 maximalno…ponovo se mažem kremom,malo Cole,nadopunim vodu i krećem prema Baškim Oštarijama.

 

U tih 14km do Baških Oštarija mora da sam se negdi malo zanio i ušao u debelo crveno. Prva svjetla sam ugledao i odmah se poveselio to je to…odmorit ću…a to nije dobar znak! Ipak do Baških je bilo još 2-3 kilometra,tu u selu u koje sam ušao,naiđem na gustirnu i dobro dobro se napijem vode….jesam već ono spomenuo da volim kad je ima u izobilju,a ova gustirna čak i usrid noć mi se činila ko raj. Do Baških oštarija sam napravio vrhunsku podlogu da se ovo sve što sam do tad pojio u meni lipo zamuti…vrhunski scenarij za ono što se dogodilo. Dolazim u kamp,već vidim da neće bit dobro,pokušavam s Colom to malo smirit,dignit šećer..ne pomaže,pokušam s juhom…ali prvi zalogaj,guc juhe…i bježim iza šatora povraćat!

To je to..znači uspio sam sjebat sve,vata me drćavica…tresem se ko lud,tražim mjesto za presvuć se…oblačim duge tajice,dugu majicu…ali ništa ne pomaže! Odluka je na meni,vrimena imam,dobro sam u limitu,tek je 23:30…uzimam vreću za spavanje i bižim u šator,pokušavam se smirit,ali ne ide! Kroz neko bunilo odjedanput čujem poznat glas…izlazim iz šatora i vidim Šilu,njemu je apetit maximalno otvoren..juha,kava,kola..manistra…daj sve,ali ipak noge nisu njegove…muče ga i muče!

Tu pada dogovor,idemo pola sata u šator,pa ćemo odlučit hoćemo li odustat ili idemo dalje!

Namsitio sam budilicu bez razloga…zaspat nemogu,jedina pozitivna stvar je šta sam se ugrija! Izlazim za pola sata…dižem Šilu i pada dogovor da idemo dalje,ipak je samo 13-km do sljedeće kontrole…do Šugarske Dulibe,to što je između zloglasno Ramino korito…za koje sam iskreno sazna tek iza utrke to je moja sramota.

Krećemo iz topline šatora i udaramo na najluđi dio staze. Prvi uspon nas ubija,vučem sa sobom RedBull…računam kad ga eksam,ako povratim idem kući,ako ostane idem dalje…na vrhu prvog uspona sidam na kamen i ode RedBull,dobro je ne vraća se nazad. Idemo dalje i sve izgleda extra…mrkli mrak je..a uživamo.

Bliži se 90-ti kilometar po mom satu…već sam zaboravio da malo krade,računam tako nekako nam i triba…startali smo iz Baških oko 1:00,maximalno 3-3:30h hodanja i tu smo,iz đungle izlazimo na čistinu i jedna lipa vertikala ispred nas,daleko naprid vidimo i čeonku,ajde nismo sami…polako počinje oluja,nebo se zatvara..a mi pokušavamo požurit do vrha tog grebena,nismo ni svjesni koliko će nam još tribat! Svaki metar napravljeni gledamo u satove,nismo falili stazu,dobro idemo…ali skloništa još nema..94-ti,95-ti,96-ti…već ludimo…svaki uspon očekujemo sklonište,a nas dočeka novi spust i uspon…pukli smo skroz,stižemo do ove čeonke koja je bila u daljini,nismo halucinirali…ali čovjek je..izgubljen sjedi na deblu i ne želi nigdi dalje,nekako smo ga nagovorili da krene iako nas sigurno nije razumio. Opet uspon…valjda je zadnji,zadnjim atomima snage izbijemo na vrh…a ispred nas opet šuma,da nema ovoliko oblaka već bi se zora polako nazirala…jel moguće da smo 4 i po sata u toj jebenoj šumi i da nismo došli,pa u životu mi nije tribalo 4 i po sata za 13 km!?! Miljardu negativnih misli u glavi,svaki onaj uspon spomenem Šimuna u negativnom kontekstu..ludim i gotovo,neću dalje metra…Šile je isto na izmaku snaga…i napokon nakon šume u daljini ugledam sklonište,od sriće bi se zaletio do njega ali nemam snage,munje su već počele dobro lupat oko nas!

Ulazimo u sklonište,toplo lipo,puno vode..već par momaka spava unutra i to dobro,kaže momak iz HGSS da su od 3 ujutro unutra. Čim smo ušli unutra oluja je krenula..kiša,munje…i pauza…nema nam izlaska do daljnjeg. Skidam opremu sa sebe,punim vodu,skidam patike izvadim punjač za sat,a  u roku od sekunde zaspem…prenem se za nekih 35-40 minuta,a prijatelji koji su već bili unutra gledaju u mene i smiju se,kažu da nisu vidili da je iko ikad brže zaspa,sat mi je ostao bez baterije a punjač dva centimetra od njega! Malo smo popričali,gledamo kroz staklenu stijenku najlipšeg skloništa na svitu i nemogu virovat da ću radi vrimena morat odustat!

20180901_080458
Nije vedro…kamera je dobra! 😀

Računam sve moguće limite,sve kombinacije…jednostavno ne želim stat! Ipak je kiša malo malo stala,i uspjevam ih nagovorit da krenemo,ja,Šile,dva slovenca i amerikanac…ali oni su krenili samo s namjerom doć do Panosa jer je tamo HGSS da ih može vratit kući…ja to ne želim. Ako mogu 5km do Panosa,mogu i još 5 do Stapa…pa na kraju krajeva i tih 15 do Velikog Rujna!

Krenuli smo dobro…čak i trčemo svi…ali momci čim su ugledali HGSS-ovog Defendera jedva čekaju uskočit s njima. Ja nastavljam,napokon u svom filmu,kiša polako staje…vadim iPod palim muziku…i cili Velebit je samo moj.

Do Stapa letim,imam osjećaj da je utrka za mene tek počela,spuštam se prema Stapu i samo redam hitove…pivam iz sveg glasa ili kreštim,ja sam sebe nisam čuo…mene su spasile slušalice. 😀

Dolazim u malu borovu šumu pred Tatekovu kolibu..pivam i ugledam je ispred sebe,a iza zida ćiri čovik i gleda u mene ko u nekog manijaka! Skidam slušalice,a volonter mi govori da netribam dozivat medvide,da je do sad sve bilo ok! 😀

20180901_110110
Stapine!

Malo se nasmijemo,napijem se vode i u svoj toj našoj priči zaboravim nadopunit svoje boce!

Krenem uzbrdo,teren je točno onakav kakve mi je volonter dao informacije,samo šta je trenutno puno klizaviji i pun blata..ali u svom sam filmu,uživam,pijem kišnicu iz svakog kamena na kojem se zadržala!

Nakon nekih 5-6 km instiktivno se okrenem ividim natjecatelj,u punom sprintu me stiže,pitam ga odakle,kaže s 50 milja…odma me obraduje,računam sad će svako malo netko kraj mene proć..imat ću društvo…bar par kilometara,brže će mi vrime proć.

Ali kilometri prolaze i prolaze…natjecatelja nigdi,momak je jednostavno prebrz za ostale čini mi se. Dolazim blizu Velikog rujna,i eto problema…nema vode,ulazim u jedno staro selo,bunar je tu,ali razrušen i voda je očajna…vidim ispred sebe natjecatelja i vičem jel slučajno naiša na vodu u selu…ne kuži me! Ništa idem ga stić,dajem gasa i dolazim do njega,Francuz ..izmučen,ubijen,kaže da ovako tehnički zahtjevan teren nije očekiva,pita me kako sam ja..kažem da mi fali vode,isti moment me ponudio sa svojom,vadi bočicu iz torbe,voda je još i hladna…nemogu virovat..kaže mi uzmi,ti ćeš završit utrku,ja ću odustat!

Cilo vrime mi je to nekako prolazilo kroz glavu,te riči…završit ćeš!

Ulazim u Veliko rujno,do tad sam se već dobro najio kupina,i tek pred Rujnom me stižu još dva-tri natjecatelja s 50milja…čudim se da im je ovaj prvi uspio ovako odmaglit.

Na rujnu saznajem ono što sam i očekiva,utrka je skraćena…nema penjanja na greben,jeben mix emocija,imaš snage i osjećaja da možeš završit tih brutalnih 160km,a nećeš dobit tu šansu,makar šansu da te taj Vaganski vrh i Sveto brdo prožvaču do kraja,da te ubiju. Par talijana me ubija sa pričom…nemogu virovat da baš toliko snage imaju da se ne gase,sa mnom su na sto milja…pitam ih kako im nije dosadilo,kažu da su jednostavno takvi,daju mi malo talijanskog pršuta i kreker i kreću dalje! Ja…ja se presvlačim i odlučujem čekat mog spasitelja iz francuske…nije bio daleko.

Dolazi…nakon nekih 15-tak minuta..i motira mi da odustaje,nagovaram ga,govorim mu da je skraćena staza,da imamo još smo 25km i jedan uspon…i nekako uspijevam,kaže da ide dalje,a ja mu obećajem da ga čekam s pivom u cilju!

40520190_1824301611010436_2521486595522035712_o
Bižim iz Velikog rujna…ajme makadamčine!

Neznam zašto,ali nakon već 26-27 sati utrke,meni je tih zadnjih 26 km u glavi bilo kao …ma neš ti,tu sam za čas! I tako sam i krenio …ko da je to utrka sama za sebe,i polako sustižem kompletnu ekipu talijana na prvom usponu prema Strugama,nizbrdo sustižem i momka koji misli da sam na 50 milja,a bili smo skupa na Rujnu i napričali se i skupa marendali! Upalim mobitel svako malo,vidim da su moji svi odustali,vidim i da nitko nema pojma di sam ja .. baš mi nekako drago,imam spust prema Borisovom domu u Paklenici,i imam samo finishirat tu utrku,imam proć taj kanjoj u kojem sam prije dva tjedna dušu ostavio!

20180901_144534
Moga san i u ribe… al draže su planine od mora!

Uživam svaki metar staze…letim nizbrdo,letim uzbrdo..nemogu sam sebi virovat da se ovako dobro osjećam!

Na Borisovom domu opet Petra,imam osjećaj da je prošla cili Velebit s nama,tribalo joj je malo da me pripozna,vjerojatno jer sam doletio do doma,a očekivala je da pužem i umirem,a i ovaj šešir me malo ulipša! 😀

Spašava me opet s pivom,ispada da sam cilu utrku popio jedan gel,tri čokoladice,malo pršuta,malo sira i tri-četri pive..neću uopće više trošit novce na te pizdarije..samo domaća spiza!

Krećem kroz kanjon,vrime ponovo pokaziva svoje draži,taj zvuk u kanjonu kad grom udari u vrh,to je nešto zastrašujuće i toliko predivno da je neopisivo…stranci su se posakrivali ispod kamenja,a ja letim ka lud! Kiša počinje,zapravo nije imala kad počet…samo je odčepila,odjedanput na stazi ima više vode nego u kanjonu…trčem niz zadnje stepenice i poklizam se ,zamalo padnem…kaže meni stari jedan be carefull,be carefull…viknem mu yes,yes i smotam na nekakav mostić i padnem koliko sam dug i širok..mislim u sebi,idiote…cili Velebit nisi pa,sad padneš isprid 20 ljudi! Nisam se razbio,ne boli ništa mogu dalje,spasili su me štapi po 165-ti put ovaj dan,Jakov me nagovorio da ih uzmem i njih sam prvi put u životu korisitio,,bez njih više ni na biciklu ne idem! 😀

Kiša me ubija,a ja guštam…samo mislim u sebi,ajde još jače padaj,još jače…hladi me baš onoliko koliko treba!

Napokon izlazim na asfalt,znam da ima još malo, a ja ne želim žurit,želim još malo uživat u ovoj kiši,još malo nosit ovaj broj,ovu torbu,ovu opremu…imam osjećaj kad ovo skinem sa sebe da će me pola nestat!

U susret mi dolazi auto,a unutra kompletna postava Cetina Adventure Kluba…morali su me nać negdi. Samo mi daju poticaj da uđem u cilj onako kako želim,bez umora,sritan i zadovoljan s osmjehom na licu!

Taj cilj mi je doša nekako bezopterećenja,bez onog filinga ponosa,nekako prazno…fali mi tih 20km! Fali mi to šta se nisam popeo na Sveto Brdo…možda je meni taj tren bilo u glavi da sam sposoban to napravit,možda i jesam,možda i nisam…sad nikad neću znat! Ostaje nada da će 2019-ta donit šansu za revanš!

Da mi je netko priča da ću iza 100milja otić u more okupat se,iza pojist biftek,popit pivu..ja bi mu reka da je lud….ja koji nakon 30km Promina treka umirem u cilju i povraćam cili dan.. ma daj! 20180901_170508

 

Ove moje utrke,ovo moje ludiranje uz posa,uz mog Luku i Anđelu koji su mi najveća podrška u životu,uz moje prijatelje Mea,Pleju,Peru,Ikića, Kineza,Željku,Sekula s kojima sam cili život,uz cilu ovu podršku ostalih prijatelja s kojima trčem po cile dane,što virtualno na Facebook-u,što ovako u životu,uz vrhunsku podršku sponzora našeg kluba Bauerfeind-a  uopće ne sumnjam da ću i dogodine doći u priliku i napokon pokušat ostvarit ovaj san i završit 100 Milja Velebita!

Rezultat…totalno za mene nebitan…ali evo ga:

Screenshot_5

Do tad…idemo na 53km Dalmacija Ultra Traila…da bar na jednom Prvenstvu Hrvatske nastupim!

Malo sam se raspisa…nisam odavno,obeća sam par izvještaja s mojih treninga…a pošto ih baš i nije bilo,onda bolje da je sve ovako odjedanput! 😀

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s