Iz drugog kuta!

Što reći… nije se moglo puno pisat zadnjih misec dana,pa ću se sad pokušat odužit(u oba smisla riječi). 😀

Puno toga se izdogađalo u zadnjih misec i nešto,kao prvo kompletno mi se prominio pogled na sve utrke na kojima sam do sad bio,kao drugo dosta ljudi mi je puno puno naraslo u očima,a dosta ih se i srozalo…to je valjda i normalno…netko neke stvari radi iz ljubavi,netko iz čistog profita…toga je bilo i uvik će bit! Netko će ti pomoć i kad se ne nadaš,a netko će te jedva čekat gurnit pet koraka unazad i likovat nad takvim pizdarijama.

Da se razumimo organizirat utrku je puno puno teže nego šta 90% trkača koji dođu na te utkre misli,to znam jer sam isto tako mislio,ali dođe taj trenutak u životu,kad utrke moraš pogledat iz druge perspektive,i tek onda vidiš šta je to..i koliko ljubavi,znanja,volje,dobrih ljudi treba za takvo nešto..normalno i novaca,al oni su na zadnjem mistu.

Pa idem malo odvrtit film unazad,pokušat napisat sve te događaje u par poglavlja najbolje šta ja znam..

Prvi dio..Mosor Grebbening:

Bili je ove godine vratio Grebbening na greben…i srićom sam radio! Al isto onaj osjećaj kad znaš da bi nešto volio odradit,a spriječen si skroz nije baš ljep osjećaj. Ništa ,lagano buđenje u 5:30 i umisto da spremam opremu za greben…ja oblačim radnu robu i bižim na posa(ipak sam sakrio kratke gaće,patike i majicu u gepek). Kad već nemogu nastupit na grebbeningu onda bar mogu iza posla doć čestitat ekipi koja ga završi,a i na kraju krajeva obećao sam Šili i Njanjetu da ću ih dočeka s pivom di god bili!

I tako,s posla direkt u Split po ženu,i s njom u Gata…nikako ja njoj objasnit zašto uopće idemo,pa utrke će bit gotove..kog vraga ić u Gata u 2 sata popodne,malo je i razumim…al razumila je i ona mene skroz kad je vidila slike. Neke stvari su puno jače od nas..neke stvari te samo gone i gone baš neobjašnjivo. Uglavnom,dolazimo u Gata,javljam se ekipi iz Cetina Adventure,ostavljam im ženu na čuvanje,zovem Rina Kos-a di je…a on sav zapuvan viče da se penju prema Trpošnjiku,da nema dovoljno vode za trkače,pitam tribam li i ja ponit…on kaže za sad ne!

Super …za sad…pitam za Šilu i Njanjeta di su otprilike,govori mi da su taman na Trpošnjiku…meni već u glavi film,doša sam..sve odradio,a neću im stić donit obećanu pivu,katastrofa! Ništa …trk u dućan,kesu napunim pivom i direkt put Trpošnjika..uvik mi je u glavi taj uspon iz Gata prema Trpošnjiku osta u glavi ka kratak i strm,e pa nije.

Trčem s tim pustim pivama uzbrdo ko debil,susrećem trkače ..ljudi me gledaju baš kako sam i reka,ko debila…umisto sportske torbe u mene Studenac kesa puna pive.Vidim da im je teško,ali koga god sam ponudio pivom dobio sam samo odjeb,osim mog Radana,taman na početku serpentina naletim na njega,iza kaže da je piva spasila dan,meni drago…njemu još više!

Susrećem i Danu,on ima kilometar do cilja…čovik svjež ko da je iz kreveta izaša,a ne da je odradio cili greben. Nastavljam uzbrdo…al nikad tome kraja,svaki glas koji čujem mislim evo Bilog i Rina…al ništa od toga. Nakon nekih 20-30 minuta napokon čujem Bilog,sidi u ladovini s 20 litara vode,ispijen ka da je on trča cili Greben…nakon njegovih prvih,a vidi ovog ludonje nosi pivu na Trpošnjik,pitam ga za moju dvojicu jer mislim da su već prošli,ali dobijamo informaciju da ih možemo stić taman na Rašeljki…Rino već drži stražu tamo.

I u tih 10 minuta razgovora s Bilim sve mi dolazi do glave,toliki stres,tolika ljubav da sve bude OK,toliko matematički proračunata organizacija i opet mora bit greška…kad se njemu može desit,šta ćemo sa Sinj Trailom,kako će to završit…

20180428_160411(0)
Ovo je jedino misto di se vidi zemlja na Mosoru! 😀

Uglavnom,morali smo priču pribacit na pivu,nije ni dan ni vrime za još više se ubijat u pojam,kad ima alkohola. Dolazimo do Rina i čekamo..čekamo..nema ih.Pa Bili nisu valjda mogli ovako brzo proć,i prije Rina i prije nas..uvjerava me da nisu,kaže čekaj …doć će !

I boga mi nakon nekih 15-tak minuta stižu,rugaju se,valjaju pizdarije,al vidi se da im nije lako…možda im je taj tren kad su ugledali mene i pive čak i bilo malo lakše,al teško je izać iz ladovine s ladnom pivom u ruci i nastavit još 10km do cilja! Nisam ih zadržava…pustio sam ih da idu..šta više stoje to gore! Bili kreće na Trpošnjik…a ja i Rino odlučimo jedan downhill trening odradit..i to kakav,odletili smo do Gata,odletili!

Doli je već slavlje,malo po malo ulaze prvi u cilj..pratim sve,guštam slušat priče,a svi imaju i previše svojih doživljaja za ispričat! Dane,Keč,Jakov Dabov..nikad ih ne dosadi slušat..jednostavno ti dođe do glave da i nakon svih muka,svih problema opet sve stane u to druženje i par pića iza utrke,one prave ljudske iskrene priče bez truna zla…samo ljubav za trčanjem i našim planinama! Nakon nešto malo manje od 11 sati dolaze mi Šile i Njanje,sritni ko budale…ipak je Mosor Grebbening u torbi,a ko god da ga je završio,stvarno se ima s čim pohvalit.

20180428_190044
Sritni s novim trofejem!

Bili to je to…nema se tu šta minjat,samo ponovit,jer više vridi finiširat ovo nego osvojit 70% utrka u Hrvatskoj! I tu mi je još jedna stvar došla do glave…o tome ćemo poslje!

Drugi dio…Sinj Trail izdanje prvo:

Došli smo do toga,došli smo do toga da smo svim našim nastupima,poznanstvima i na kraju krajeva organizacijskim sposobnostima ušli u Dalmatinsku Trail Ligu. Vrti se to po glavama nas par već odavno,dobili smo naš datum,dobili smo skoro svu moguću pomoć lige…skoro,meni je uvik bila draga ona narodna,ako nemožeš pomoć nemoj ni odnemoć…al eto! Pustit ćemo to…sad ću o utrci iz svoje perspektive!

Znači ljudi…sve te staze,očistit,pregledat,protrčat,pokupit GPS tragove,označit…pa opet prigledat,pa večer prije ne spavat,jer nam je dvi večeri prije poskidalo trakice,pa to nebi volio nikome u život da prođe. S posla,Šile skupi mene…ja skupim njega…škare u ruke par piva u torbu i ajmo…cili dan 3 kilometra staze…sutra isto,prikosutra isto,20 dana kuću sam zaminio Sutinom,Visokom,Pavića nebesima…svaki dan se vraćamo kući i rugamo se kako ćemo dobit papire od žena ili to ili druga brava na ulaznim vratima! Skoro svi u klubu imamo svoje poslove,netko lakše netko teže…ali izdvojit 5-6 sati dnevno uz taj posao nije lako.

Zadnjih par dana smo svi iz kluba stisnili,probijaju se puti na sve strane,minjaju se Gps tragovi iz dana u dan. Škare minjamo trimerima,ostale su samo finese…staze se glancaju i baš lipo prođemo sve,ostane označavanje…kad navečer kiša…sutra popodne trava do kolina…majku mu da je neku drugu sadit kad to ovako raste ?!

I od te sve rađe i ubijanja…izađeš u grad 10 minuta eksat kavu,a svi te pitaju kad će utrka…i staro i mlado,i prijatelji i oni šta nikad riči nisu s tobom progovorili…baš ti drago, vidiš da se nešto minja..vidiš da nije ono više..ajme ovog ludonje eno ga ide trčat na Visoku vidiš da ima tu interesa i da je ljudima drago da se nešto dešava!

20180501_094110
Triba netko i istrčat za uzet GPS trag!

Popeglali smo sve,staza blista sad je preostalo samo nadati se lipom vrimenu i označit je dva dana prije! Opet torbe na leđa…ovaj put pune trakica,sprejeva i oznaka. Nekako lako to ide..malo sporo al ide…ipak triba proć nekih 50-tak kilometara sve skupa,triba dobro označit sve te kritične točke. I onda kad sve rješiš,prođe i sastanak s volonterima ostane ti uživat tih zadnjih par sati ,ali nećemo…zašto bi prva prošla idealno…zašto kad imaš ljudi koji za trakice misle da im ide plinovod preko planinarskog puta pa ih skinu jer di će plinovod u selo!

Uglavnom…trakice skinute na skoro svim mistima di ima bar jedna naseljena kuća,došlo je doslovno do toga da umisto da reklamiramo utrku,moramo davati oglas da se trakice ne skidaju jer je u pitanju najmasovniji sportski događaj u ovoj godini u Sinju.

Nekako smo i to rješili..mislim nekako ,ujutro volonteri umisto da pripremaju potrebne okrepe za trkače,oni moraju nositi kolut trakica i provjeravat kilometre oko sebe.

12.05.2018 … Di si bio 1992…

Krećemo…žestoko,svi smo na raspolaganju,trkači stižu,startni paketi se preuzimaju…dižemo reklamne lukove,postavljamo zastave sponzora,Sinjska pijaca ukrašena rekvizitma i oživljena šušurom trkača.

Start Alke je u 09:30 … držim kratki brifing,bez ikakvih posebnih napomena ipak je trail, staza je super označena i nebi smilo bit problema, direktorica Turističke zajednice grada Sinja Monika Vrgoč pozdravlja sve natjecatelje prigodnim govorom… i pucanj iz kubure označava start!Nekako sam mislio da će bit olakšanje kad krene trka…al nema ga,možda jedan Pelin spasi stvar,na kraju krajeva tek smo počeli,imamo još dva starta odradit,masovnija i veća od Alke.

Pola sata nikako proć,dobijam informacije od volontera da je prva kontrola Alke proša ok! Zovem natjecatelje da se pomalo počnu pripremat Čoja starta kroz par minuta…svi se polako namištaju,opet pucanj i odoše..pljeskom ih podržavaju gosti dobro popunjenih kafića na Pijaci,svima drag ovaj šušur,skoro svima…pričam s direktoricom Monikom,a neko me zove,dere se,šta je sad mislim se..muzika s razglasa je malo jača,al gospodin je preglasan da ga nebi čuo,malo ću ulipšat:

Gospodin:Pi*** ti materina koji ste vi,ko vam dozvoli da ovo organizirate…di si bio 92´ ti ćeš meni pucat vamo…PTSP,rat,pucanje,munje i gromovi…i hrpa beštime.

Ja:Ali gospodine na razglas smo rekli 10 puta da će pucanj iz kubure označit start.

Gospodin: 92´ opet… i prevelika količina beštime koju niti ću pisat niti sam moga objasnit.

Da sam se nada nisam,da nisam umra od smija jesam…al isto mi je bilo drago reć mu da se vrati odakle je i doša..nekad s ljudima jednostavno nema prevelikog smisla ić niz dlaku.

Nije se više vraća…valjda je upalilo.. I Baru,koju je na kraju krajeva otvorila gradonačelnica Kristina Križanac smo startali pucnjevima iz kubure.

Čim je startala i Bara,krećemo na teren…Petar Cvitković mi je za ovaj dan ustupio svog Quad-a,jer smo svi bili svjesni da će tribat bit što bliže natjecateljima i ako bude grešaka što prije reagirat! A tribalo je..jednostavno sam neke stvari napravio onako kako sam ja tio,a ne trkački kako sam trebao razmišljat. Nije lako označavat teren koji znaš na pamet,svaki grm i svaki kamen… nisu to bile drastične greške i znam i sam da sam ih i ispravio da bi isplivala neka nova,jer previše je tu ljudi da bi svi bili sritni i zadovoljni.

Trudili smo se,bilo nas je po ciloj stazi,sve smo pokrili maksimalno koliko smo mogli..izvukli smo dosta pouka,imali smo pravo vatreno krštenje…a i olujno,jer grmljavina i krupa koja je uhvatila 20-tak natjecatelja Čoje i Alke nije pokvarila ukupni dojam koliko smo se pripali,jer tek nakon par dana,kad vidiš komentare,kad vidiš slike tih ljudi koji su proveli dan u prirodi,koji su nasmješeni protrčali,prohodali staze…onda tek vidiš da je ovo nešto dobro,nešto perfektno… jer nemožeš baš svaki dan nasmijat i oraspoložit 250 ljudi! Hvala im svima od srca…ja se samo nadam da ćemo se vidit i dogodine i možda vas čak ispratim trčeći sa vama.

Treći dio Cetina Adventure Race 8 :

Nikad mi se ovoliko emocija nije izmišalo ko ove godine za CAR 8… 4 godine sam proveo boreći se za postolja na CAR i ovu sam odlučio propustit iz objektivnih razloga,jer po pravilniku netko ko sastavi i zna stazu nesmi nastupati. A i na kraju krajeva sva gungula oko Sinj traila je uzela danak…nijedan trening kvalitetan nisam odradio i iako mi se do zadnjih tjedan dana vrti po glavi ta ideja da nastupim ipak sam to prekrižio.

Cetina Adventure Race je uvik bila najduža i najteža avanturistička utrka u Hrvatskoj,s vremenom to se malo prominilo…em se konkurencija budi,em se prijašnje vodstvo kluba odlučilo ići linijom manjeg otpora. CAR je izazov…CAR je ispitivanje svojih kapaciteta…CAR je iscrpljivanje…CAR je test svojih vlastitih psihičkih i fizičkih mogućnosti i s vremenom bi tribalo doći do toga da sama finišerska medalja vridi više od postolja,da postane simbol nečijeg truda,treninga i psihe.

Tu dolazimo do onog Grebena,to se netriba minjat…koliko god težak,zahtjevan i organizacijski i trkački..to je simbol nečega višeg. CAR je za mene ultimativni izazov…i slobodno mogu tu utrku nazvat Trek Ironman-om! Koliko god je svim cestovnim trkačima jedan veliki izazov završiti IronMan,ja bih volio da to jedanput i CAR postane svim ljubiteljima planine i prirode!

Ove godine CAR je jednostavno bila brutalna urtka,pobjedničkom timu je trebalo preko 10 sati za završiti je i to je napokon taj izazov…iako to sve donosi organizatoru i neke minuse,manje prijavljenih timova(možda s vremenom i to ode na razinu više) to je to nešto zbog čega je privlačna!

Prijašnje dvije godine iskreno previše je ljudi uspilo završit utrku…ispat ću zločest,ne umanjivam ničije zasluge…ali CAR od 70 ili 80 km nije ista utrka,nije izazov…više ispadne kao neki sprint triatlon nego avanturistička utrka!

Ja sam je proveo gledajući druge,opet sam bio motorizirana jedinica bez zadatka i smisla,samo samo uživao obilazeći točke i patio se skupa s većinom natjecatelja koje sam hvatao po stazi! Sad znam i komentare sa strane,sad znam i šta su za mene govorili prijašnja 4 izdanja..i to je ta čar! Iskreno nitko normalan nemože ovo završit,osvojit,popet se na postolje…tu triba nekakav drugačiji spoj u glavi…jer nemojmo se varat,na ovogodišnjoj CAR je bilo momaka i cura koji su cili život u sportu u treningu u planini i nisu je uspili završit!

Ja…ove godine sam uživao trčeći Gradski Izazov sa svojim sinom,iskustvo više i fantastičan dan proveden lutajući po gradu Sinju…jedna utrka koja definitivno ima budućnost…zadatci fantastični,volonteri super..grad Sinj najlipši grad na svitu u kojem se stvarno ima šta vidit!

Nadam se dogodine da će puno puno više prvenstveno Sinjana doći i na Sinj Trail i na Gradski Izazov…na Cetina Adventure vas neću zvat,sami će te znat kad ste za to vrhunsko životno iskustvo spremni!

Ja i moj mališa smo skupili fantastične nagrade,popeli se na postolje kao treći u svojim kategorijama…i iako je bilo čudno gledat dodjelu nagrada za CAR 8 znajući da nikome nisam bio u šansi pomrsit planove na kraju dana srce mi je bilo puno…previše vrhunskih doživljaja u jednom danu.

20180602_183039(0)
Idoli!!!!!

Stvarno se moram zahvalit svima,baš svima koji organiziraju utrke…koji daju sve od sebe da svi natjecatelji budu sretni i zadovoljni! Natjecateljima i volonterima …o njima nemogu sad,bilo bi mi ža da za njih ne napišem poseban članak jer su ga zaslužili!

P.S. OD danas krećems novim projektom,kojem ne treba ništa nego samo ja! Velebit Ultra,imam punih 80 dana za spremit se,izvještavat ću vas o treningu i svemu. Vidit ćemo imam li šansu koliko toliko istrčat prvih 100milja…i još k tome kultnog Velebita!

Znam da će vas dosta reć da nisam normalan…na kraju krajeva ja sam ovo nebi nikome preporučio,ali eto…sačuvat se ozljeda,a Velebit šta mi napravi!

P.s.s. ako netko ima koju sjemenku posudit,sad kad po Visokoj znam svaku rupu,javite na PM…nemoguće kako gore to sve brzo raste! 😉

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s