Dalmacija Ultra Trail 2017

Evo moj prvi blog…ako se ovo uopće može tako nazvat.

Pa da počnemo… da vam bar malo približim moju patnju i princip na koji moja glava radi(ili bolje rečeno ne radi) moram se malo dotaknuti i Dalmacija Ultra Traila 2016,dakle moje prve utrke duže od 35km. Zašto baš 110km,zašto ne 60km ili još bolje 20km to neznam ni sad…zapravo znam,ova od 110km je prolazila kroz Vruje,a kako nikad u životu tu nisam bio,a tio sam bit…ja se prijavim na 110km! O pripremama neću pričat jer to stvarno nisu niti poluozbiljne pripreme za nekoga ko želi završit 110km.

Uglavnom…prijavio se ,platio startninu i to je to..sad samo triba to istrčat…zovem sve žive ljude koje znam da su bili na ultrama,savjeta miljon i svi ispravni,a ja uvik najpametniji(najgluplji da budemo iskreni),čitam miljon i jednu recenziju patika,lampi,gelova,toalet papira,svega ukratko…sve naručeno tri dana prije,jer šta triba žurit doć će to…naručeno u švabe,oni su precizni. I dan utrke ja tučem prvu smjenu na poslu,noć prije oka nisam sklopio,šta je i normalno,120 puta zovem kući jel stigao paket,ništa od paketa…ok nema gelova,nema čokoladica,nema magnezija..ma ko ga j… kupit ću usput.Dolazim kuću u 14:00,ulazim u kuću ja ,a za menom poštar…pih pa jesan reka da švabo neće zajebat. Uglavnom..sve šta triba imam,pakiram se,i put Omiša.Obavim prijavu,pokupim startni paket..niko nezna mene,nikoga ja neznam…sidim na klupici ko tugina majka…ajde ok,domaći svi ionako već čekaju u Klisu.Napokon stiže i autobus…od dosade pričam s talijanima,objašnjavam odakle startamo,ljudi me ne doživljavaju,žele svojih pola sata mira,a ja ih davim nelošim engleskim koji oni ne žele da slušaju,a ni da razume. Eto start,Roko Pribićević mi daje zadnje savjete,Zigi ne leti,čuvaj se za dio od zadvarja do brela,on je najteži(gledam roadbook i ono Roko ne zajebaji me,pa najveći uspon i Mosor me čekaju prvih 50km…kakvo zadvarje,kakva Brela)…poznatih lica sve više i više,pijem kavu,lampu na glavu i prvi put trčanje po mraku,prolazim prvih 50 km ka da san napravio dva kruga oko kuće,pere me adrenalin,mrak je zakon …muzika me drži u nekom ludilu,kad eto zore…ma nemoguće,7 sati sam u utrci,a letim,guštam,pivam,dolazim u zadvarje ko da sam iz kreveta izaša,malo duža okrepa,minjam patike,majicu i krećem,ali krećem polako,reka je Roko da je ovo najteži dio,ma zajebaje…dolazim na spust prema brelima,prolazim ga u tren i to je bilo to od mene…zadnjih 40km niti znam kako sam doša do cilja,niti zašto…100 puta tražim kakvo auto da me odbaci do Omiša,nije mi do ničega,ni do vode,ni do zraka…fjaka teška. Uglavnom završio ja to…medalja oko vrata,sedmi ukupno,sve pet…samo iza tri miseca nisam pomislio na trčanje,jer sam u tom svom guštanju sredio Ahilovu tetivu.Rehabilitacija,oporavak i ponovo na staze…i sad dolazimo do bitnog!

22279616_711013229090104_8321204908508653505_n

DALMACIJA ULTRA TRAIL 2017  100KM

Dakle…sve po starom,samo da vam objasnim ono s početka priče o pripremama….ove godine sam stvarno imao osjećaj da sam se dobro pripremio,sve dok maloprije nisam vidio statistiku na STRAVI….znači od 01.06.2017-20.10.2017 ukupno sam istrčao 450km!!   i nakupio nekih 17000m uspona. Znači jedva 100 i nešto km mjesečno,i jedva 4000m uspona mjesečno!!??  Ok ..srićom to prije nisam vidio,jer računanje u glavi mi je davalo puno bolje brojke! 😀

Uglavnom ove godine ne trčem sam,ja i frend Ivica Jadrijević(Šile) iz našeg Cetina Adventure Kluba idemo skupa. Skupa smo se i ˝pripremali˝. Meni super,imam nekoga ko će me koliko toliko tempirat,neću napravit greške ko prošle godine da se prvih 60km ubijem,pa dovedem finish u pitanje. Kupim ga na dan utrke oko 15:00h,krećemo za Omiš,u autu ubojita priča…lagano ćemo,brzo ćemo,triba bar start odradit jako,pa se poslje šlepat…uglavnom miljon planova.

Dolazimo u Omiš,parking i lagana šetnjica do prijava…ove godine je već drugačije,puno više poznatih lica kako oni meni,tako i ja njima.

22496130_1667003726695440_5518986282852497180_o
Pa al nije lipše ovako …

Na prijavama atmosfera extra,sve je na jednoj vrhunskoj razini organizacije,ljubaznost,pomoć,sve što treba tu je .

Ne zadržavamo se dugo,kupimo startni paket i brojeve i idemo se nać s novim predsjednikom Cetina Adventure Kluba Roberto Živaljić i s novom članicom koja sutra starta na 60k(Ivana Vukojević).Pijemo kavicu na plaži sunce lagano zalazi,more idealno za kupanje,a ja idem trčat cilu noć i cili dan…e budale…kroz glavu 100 pizdarija..zašto..kako..kako ću krenit..lanjski finish nemogu izbacit iz glave…valjda neću opet puknit..valjda.Odužila se i kava…napada glad,bižimo odma u prvi fast food,jedna jumbo pizza i piva,bit će taman,zove na telefon Milan Platiša,a ja ka da idemo na tulum nagovorim ga da svrati,da malo popričamo i na kraju s jedne pive ode to na više komada.

Ajde bar smo vrime skratili…još 3-4 sata i start je tu. Rastajemo se ,ja i moj Šile lagano nazad u hotel,polako spremamo svu opremu,mućkamo izotonike,prigledajemo gelove,bombonćiće(dobro prošli bi doping test nisu ti bombonćići),čokolade…svega u izobilju,a i sam znam da ću 70% svega vratit kući jer će me ka i lani na životu držat coca cola,panceta i sir!

22552682_1475107932596474_6573920075127020928_n
Oprema spremna

I napokon autobus…niko s nikim opet..svi maximalno koncentrirani do Klisa,pratim rezultate 100milja na mobitelu,Golub leti bit će do kraja svega i svačega.Izlazimo iz autobusa ,a Šile ima odbor za doček,ekipa iz firme napravila transparent,navijanje ka da je finish trke,a ne start. Oduševili su i mene i sve ostale…imamo još uru do starta,a šta napravit nego popit pivu. 😀

22861403_719447231580037_3145657097768960110_o
Iskusnjara na startu

Dočekali i taj start,pravim se ka veteran,glumim da nema treme,da sam ok…a ustvari gorim…neznam di sa sobom. Pucaju kubure,a ja ka da me iz nje ispalilo..odma među prva tri i ode ja.Propali svi planovi,skupa ćemo ja i Šile,polako ćemo ima 100km triba se čuvat…i tek nakon 10-tak km počne glava radit lagano usporavam,stiže me 15-tak trkača,stiže me moj Andrija Vanjak…a ja polako i čekam Šilu..i pretvori se to čekanje u patnju,već sumnje u glavi,njega nigdi,pa nije valjda odusta,nije valjda ozljeda,pa tek je 10-ti km…i ništa malo trčem,malo čekam..i tako me uvati proljev,ma daj…pa nikad u životu mi se to nije dogodilo,čak ni lani kad sam bio ˝nespreman˝..malo trčem,više šetam..gledam se dovuć do Sitnog i prve kontrole,ali nema šanse bižim u najbliži grm,mirujem i  gledam lampe oko mene kako me prestižu. Propade mi utrka…ja u neredu,Šile nema..nismo ni krenuli a sve se raspalo. Uglavnom prođe 5-10 min krećem nazad..izlazim na stazu i put Sitnog kad na pola puta stižem Šilu ??!! odakle Šile brate,ajmo skupa lagano do Sitnog,u njega isti problemi ka u mene samo strpit će se on do kontrole. Dolazimo u Sitno,ja direkt u WC,Šile direkt na stol po pancetu,izlazim za 2 minute,Šile nigdi,računam prošlo ga..krenio trčat idem ja za njim,prolazi 5km,prolazi 10km Šile nigdi,odustajem od vatanja,idem svojim tempom pa šta bude.

Napokon Gata,napokon jer opet moram na WC..ista scena treći put,ništa mi nije jasno. Izlazim iz WC-a ,minjam baterije u lampi,neki barba sa 100 milja ulazi i direkt na pivu, a ja ga gledam i plačem..probava me muči ni pivu nemogu popit. Uglavnom pitam ekipu jel moj Šile proša,kažu ne još ?? tek mi sad nije ništa jasno,di je nestao a bio isprid mene..nema veze gotovo je sad,palim iPod..Atomsko Sklonište na max,a ja lagano put 40-tog km..

Smolonje,Kostanje,Slime…prolazim ka da nisu moja posla..guštam na svakoj kontrolnoj,priča,zajebancija,ljudi su čudo.Između svake kontrolne samo Atomsko na repeat…lani je bio Grašo i Doris ..ove godine Atomsko i Majke,aj sad budi pametan…

Dolazim u Slime,ispri mene Andrija Vanjak…njega su s malim zakašnjenjem uvatili problemi s grmljem 😀 …al dobar je,čim se tuži da nije dobro ja znam da ga više neću vidit do cilja 😀 i tako…Andrija ode,meni ostade moja podrška Roberto na kontrolnoj, nemogu opisat oduševljenje da ima neko ko ima toliku volju doć iz Sinja u 5 ujutro i tražit nas po točkama svaka čast i moj duboki naklon,ali to je tek početak,uzimam novu dozu Ibuprofena od Robia i krećem dalje,po dogovoru na mojoj prekretnici u Zadvarju..mogu to slobodno nazvat crnom točkom za mene,ove godine me čekaju Ankica Župić,njen muž Ivica Župić i Maja Radan najbolja logistička podrška iz kluba. Bit će sve ok …već mi je lakše mislim se.

22788625_1477049109069023_9046903612836906396_n
Zadvarje ?!? Svjež ka lanjski snig

I onda spust u Zadvarje, i opet ista stvar,na istom mistu prvi grčevi…ma nemoj me je… jednostavno nemogu virovat,stajem vadim mobitel,opalim dvi tri slike,gledam rezultate ,100 čuda radim samo da ne mislim na ovo šta me čeka. Zadnji dio do Zadvarja uspjevam čak i stići nekoga,dolazim do čovika,gledam zastavu…Slovenac…mah,ništa od priče…al nebi ja bio ja da nisam proba i eto..prvi sugovornik na utrci,nije ni čudo,čovik stand up komičar,a Slovenac..ma počeo sam buncat,sjeba me ibuprofen..ništa meni nije jasno,čak me i sunce koje viri malo maltretira…Sve se vrtim da vidim kako se čovik zove,da znam jel stvarno haluciniram jesam li poludio skroz da i imena izmišljam,Andrej Težak tako  kaže da se zove,čovik počeo trčat prije godinu dana za svoj stand up nastup u 10-tak Slovenskih mista u 10 dana pretrčao neznam ni ja koliko km…svaki dan u drugom gradu nastup i trčanje od grada do grada,nemojte me držat za rič,može bit da sam ovo stvarno izmislio :D,uglavnom do Zadvarja mi je i on uteka..jebem te živote.

Dolazim u Zadvarje ekipa čeka,oduševljeni sa mnom…ka dobro izgledaš za ove kilometre,taman zaboravio i šta me čeka,uzeo Heineken Ivica ga oladio extra,malo manistre,opet tabletica…čak sam i glavu uspio resetirat…kad eto Roka,ono slučajno da ne zaboravim njegove riči i ono šta me čeka on se pojavi s napomenom hahaha…gotovo je sad,imam utrku u nogama,ništa mi neće ovi dan pokvarit. Pitam ekipu di je Šile,kažu par km iza mene,zapeo za neki korjen malo nogu udrio,ništa strašno sad će on. Ja palim muziku..opet sve isto,opet ista pisma..do Brela čak uspijem izminit par riči s Toni Torbarina on svojih 100 milja rješava ka dobar dan.

Brela…Brela,tu se biber mlije reka bi stari svit,polako se vučem do kontrole iako se super osjećam…podsvjest me jebe,znam da nešto mora poć kako ja ne želim,pijem pivu,za mnom dolazi po rezultatima pretpostavljam Primož Jarni još jedan Slovenac,momak spreman odustati,falio je stazu,odradio dobrih dodatnih 10-tak km…ja pun elana pokušavam i njega dignuti,odvraćam ga od odustajanja sam sebi se čudim odakle mi snaga za razgovarat,govorim mu da krene sa mnom,kao polako ćemo…on ipak odlučuje ostati još malo na kontroli. Ja lagano krož šumarke izbijam na plažu,palim opet to iPod,počinje pisma di god sam je zaustavio:

U tren se pretvorilo
hiljadu noci i dana
odgovora nije bilo…

…gledam Pisak i plače mi se,10km do Piska…a ja odgovora nemam,niti kako doć do njega,niti kako doć do cilja,opet ista stvar opet isti film…

23000040_719854008206026_1558276488227679881_o
Evo samo šta nisan..

Vučem se korak po korak,nizbrdo trčem,pravac i uzbrdo šetam..od Brela do Piska 8km…1:33h je meni trebalo,pa da sam s plugom zakačenim ora njivu brže bi iša.

Dolazim u Pisak,mineralna,panceta,cola sir…i tako dva sljeda..ništa ne pomaže,odem u WC prolijem se ladnom vodom,opet ništa,sam sebi govorim šta duže stojim kasnije ću doć..doslovno bižim s kontrolne točke…prolazim nekih kilometar,dva…stižu me Primož Jarni kolega slovenac koji je bio za odustat u paketu s trenutno trećom ženom u ukupnom poretku Meta Trampuž… ja ga nisam uspio dignit,zato ona je…i to dobro,svaka čast,prolaze kraj mene ka kraj stupa…imam osjećaj da trčem unazad.

Put Lokva Rogoznica…pa volio bi da me auto gurnilo nego opet ono proć,znam da nije svima ka meni,ali ništa mrže mi nema nego kad vidim cilj a nemogu do njega,15km do Omiša vidim ga,a vidim i pravac koji moram proć…sve se tješim evo iza ove okuke je kontrolna…i tako prođem nekih 10 okuka.

Napokon dođem i tu..Lokva Rogoznica … ne sićam se ničega,nisam ništa jio nisam ništa pio .. krećem u Omiš,ništa drugo me ne briga.

Nakon nekih sat vrimena ulazim u grad,muziku čujem,imena finišera nemogu raspoznat,ali svako malo netko ulazi u cilj…valjda ću i ja napokon,provlačim se kroz ulice,pasi laju na mene,a ja na njih…nemaju oni veze s glavom,sa mnom se zajebavat…daj bježi.

Trčem priko ceste,polako..čekam kakav šleper da me zgazi,bolje to nego onaj osjećaj kad nakon utrke adrenalin popusti…nigdi šlepere sunce mu majčino …

Prođe i tih zadnjih 500 metara opet spreman uđem u cilj,Aurora Sinovčić mi uruči medalju…prozvalo mi ime, 16:28:18 sekundi. Dva sata brže nego lani,na 10 km kraćoj stazi…pokušavam uć u more,ali zapaljeni buti nedaju..grize sol i kad nisam u moru.

22552848_1477048869069047_953847342919140493_n

Ekipa iz kluba čeka,oni sritni ja nikakav. 😀

Odem se otuširat ,a nemogu pod tuš…ništa mi ne odgovara,ni ladno,ni toplo,ni suvo ni mokro…nekako se prisilim otuširat i onda počne moja boljka,povračanje.

Dolaze žena i sin,ja u autu ko krepana mačka…sklupča se i povraćam kroz napola otvorena vrata…i tako nekih dva sata,nemogu jist,nemogu pit,jadni me ni zagrlit nemogu jer misle da ću se raspast.

Al eto..povratio,izmučio se,dobio medalju ..nisam ni pivu popio iza,skupio ženu i sina u auto i vozi nazad kući.

22549726_1477048992402368_2056848279333637875_n
Vridit će za koju godinu..

Pa kaže oš ić i dogodine… ajme pitanja! 😀

Za kraj hvala mojoj Anđeli,mom Luki…jer nije lako s ovakvom budalom imat posla.

Hvala mojoj ekipi iz kluba,Robi,Ankica,Ivica,Maja…niste ni svjesni koliko onakva podrška znači.

A moji glavni treneri,Meo,Pleja,Pero,Ikić,Željko… s onoliko Pošipa u krvi nemogu bit nespreman.

Organizatori..šta reć,za mene je ova utrka UTMB…ljudi vrh ste,i uvik ću radi vas dolazit opet i opet.

P.S. Izvještaj sa sljedeće će bit kraći 😀

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

One thought on “Dalmacija Ultra Trail 2017

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s